ИЗЛОЖБА СЛИКА “ВИСОКО ПОДНЕ” МИРОНА МУТАОВИЋА
Мали Салон Галерије ШТАБ, Чарлија Чаплина 33
ВИСОКО ПОДНЕ
Ако бисмо покушали да дефинишемо константу Мутаовићевог стваралаштва то би свакако
била спонтаност и лежерност коју носи случајно забележен тренутак. Изложба „High Noon“ спаја
интимистичко сликарство и монументалност, мирећи их серијом минијатурних слика серије „Врхови“
где је сваки рад посебан субјективни поглед у висину, неочекивани бисер који долази као
награда доконом шетачу или пак човеку који зна да ужива у лепотама града за коју већина
у брзини и површности остане ускраћена.
Ова изложба тако представља најновије уметничко истраживање архитектонске пластике кроз
фигуративно сликарство, са посебним нагласком на скулптуре које красе фасаде Београда.
Уметник користи мали формат као средство прецизне анализе форме, при чему свака слика
постаје визуелна студија изоловане скулптуре или “монаде”. Ове скулптуре су изведене из
свог урбаног контекста и представљене у неутралном кадру, безименом предлошку, без
идентутета, ограниченом на саму статуу и пространо небеско плаветнило. Тиме се отвара
простор за деконструкцију, деформацију и аналитичко разлагање призора. Неутралност кадра
који је апстрахован на монаду и монохроматско подневно небо из којег исијава сунце
доказује да је мање ипак више и отвара нове могућности перцепције и тумачења.
Док Мутаовић променом теме остаје веран фигуративном сликарству, он у свом најновијем
раду мења начин сликања и од брзог широкопотезног сликарства доспева у крајност интимног,
личног, детаљног и минуциозног за шта користи најпрецизније четкице уживајући у стрпљивом и
тихом путовању које омогућава свака тачка и линија у безбројним слојевима уља на платну.
Осим монаде која је носећи елемент читаве композиције, други важан елемент у овој серији је
сунчева светлост, специфична по свом интезитету који достиже врхунац управо у високо подне.
Она тако постаје кључни елемент за артикулацију светлосних контраста и пластичности форме.
Ово светло не само да осветљава скулптуре, већ истовремено ствара драматичан дијалог
светлости и сенке, чиме се додатно наглашава величанственост архитектонских мотива.
Уметник не само да бележи физичке карактеристике ових урбаних “врхова”, већ и преиспитује
њихову улогу у савременом визуелном језику, отварајући питање пролазног тренутка и
трајних уметничких вредности. Тако неутралност читаве визуре омогућава посматрање
одабраног кадра као бесконачног и безвременог чиме монаде бивају трансформисане у
универзалне симболе. Ова сведеност отвара простор за рефлексију о бесконачности простора
и времена. Плаветнило неба, још један значајан елемент композиције, постаје метафора за
бесконачност, док сама скулптура делује као симбол трајности и постојаности у непрестано
променљивом окружењу града који живи.
Изложба “Хигх Ноон” представља медитацију о односу светлости, сенке, форме, простора и
времена. Мутаовић својим делима поставља питања о пролазности и трајности, о границама
перцептивног искуства и могућностима визуелне репрезентације у савременом уметничком
контексту. Његов рад је ода скривеној лепоти Београда сачуваној за одабране.
Ана Кршљанин, историчар уметности
Comments are closed.