Самостална изложба цртежа „Гледам реку, а мислим на море II“ проф. мр Катарине Ђорђевић је отворена 26. октобра 2023. године у Галерији „Мостови Балкана“ у Крагујевцу. Ауторка се представља публици цртежима из истоименог циклуса насталог у периоду 2022-23. године. Изложба ће бити отворена до 14. новембра 2023. године.
О њеном раду, у тексту каталога, Весна Тодоровић, историчарка уметности говори:
Наслов је позајмица имена најновијих, цртачки устројених радова Катарине Ђорђевић. Осим племенитог поетског звука, он наводи на категорију изрека загонетног семантичког корена. Тиме је генуином трагаоцу упутила неодољиви изазов. Корен изазову је основана слутња да ће одгонетка значења дати истински одговор и на несвакидашњи ликовни говор, до овог тренутка невиђен у Катарининим делима. Истина, његове трагове срећемо у орнаменталним детаљима ранијих дела, но, увек у функцији реалних асоцијација на украсе са одеће.
Катарина је одувек видно склона заснивању ликовне структуре на цртачкој окосници, градећи мисаону експресију у којој препознајемо трагања по историјском наслеђу. Стога, ни у овој маркантној целини није изневерила властите ликовне и идејне постулате, ослањајући се на спознају бајковитих значења унутар поетско-књижевне и фолклорне ликовне баштине словенских народа, коју одражава доследност у духовито наглашеној орнаменталности линија.
Читав овај изразито лирско-контемплативни циклус Катарина је извела бескрајним стрпљењем везиље а вештим и сигурним цртачким рукописом беспрекорног дуктуса, пратећи своју медитативну мисао. Основно ликовно обележје се очитава у градњи, у основи пејсажног призора, доследном применом паралелних линија, «намрешканих» низовима меандара, чија сукцесија инсинуира непрекидне токове, сврсисходно обликујући динамику композиције, али и светлосне мене унутар читавог ликовног ткива. Очитавањем смисаоне сврхе ових меандара, доспевамо до асоцијације на морске таласе, али и на грготање брзих речних токова. Као и до непобитне спознаје присуства наглашене и ликовно вешто импутиране просторности – незаменљиви утисак, који само поглед у морске даљине може да изазове. У сврху обликовања представе бескраја, уметница је поентирала знаковитом линијом дотицања неба и воде – хоризонтом, уз повремени акценат присуством Сунца или Месеца.
Читав циклус носи недвојбени утисак о присуству меланхолије, појачан монохромијом у два, доследно спроведена вида: љубичасти цртеж на белој подлози и бели цртеж на црној подлози. У контексту очитавања смисла, не одолевамо снажној асоцијацији на амбиваленцију, као регуларну појаву унутар људске природе!
Comments are closed.