Мр Јован Богосављевић, редовни професор и спец. Бојан Младеновић, стручни сарадник на Факултету уметности у Нишу, одржали су концерт у Установи културе “Гварнеријус” 18.11.2022. године, на коме су интегрално извели све три сонате за виолину и клавир Јоханеса Брамса.
Критика концерта објављена у дневном листу “Блиц” од 22.11.2022. године:
Чак ни ко није заволео Брамса после романа Франсоаз Саган, Јован Богосављевић и Бојан Младеновић су публици у Установи културе „Гварнеријус” дали прилику да га заволе. Интерпретирали су све три његове сонате за виолину и клавир, у једном даху, уронивши подједнако упечатљиво и у лирске и у драмске атрибуте дела, оживљавајући и њихову интимну атмосферу и медитативност и бурне емоције кроз богато испреплетене полифоне идеје. Колико се сећам, једино су Ферн Рашковић и Нада Кецман далеке 1986. интерпретирале интегрално ове три сонате које је Брамс испевао виолином. У првој од њих у Ге-дуру опус 78, цитирао је своју „Кишну песму” испредајући широке мелодијске линије и узбуђени драмски набој, понављајући и повезујући идеје кроз сва три става. У другој у А-дуру опус 100, коју називају “Meistersinger Sonate” (Соната „Мајстора певача” јер јој је почетак сличан Валтеровој Наградној песми из Вагнерове опере) уметници су још контемплативније и интровертније уронили и пренели њене уметничке домете. Зову је и “Thuner Sonate” јер је настајала на швајцарском језеру Тун.
Трећа соната у де-молу опус 108 је још виртуознија. Овде је такође цитирао своју песму „Нежан звук свирале” опус 105, користећи четвороставачну форму – што одговара облику симфоније и сам је инсистирао да се изводи у концертној сали, а не у салону где су се изводиле камерне композиције. И у Јовановој и Бојановој интерпретацији недостајао је већи и виши простор, готово се на моменте чинило да ће силина њихових зрелих и простудираних интерпретација пробити таваницу, нарочито у финалу, који израста у емотивном тонусу, у захукталости темпа, у готово Бетовенској акцентуацији, у чаролији синкопа. На моменте се чинило, такође, да је Брамс начинио излетиште у Шумановску сањарску фантастику толико је у њиховом умећу било емотивних разноликости, али у суштини они су свирали потпуно Брамсовски, истовремено и снажно и сетно, без икакве романтичарске резигнације. У прилог овој тврдњи – на крају су извели и његову најтемпераментнију Другу мађарску игру.
Гордана Крајачић
Comments are closed.