У Нишу је у недељу, 23.10. у 81. години, после дуже и тешке болести преминуо професор и хорски диригент Слободан Дејановић.
Уз Радојицу Милосављевића- Ицу и Милорада Вељковића – Шпају, један је од диригената који су оставили неизбрисив траг када је реч о хорском певању у Нишу. Рођен је у Нишу, где је завршио нижу и Средњу музичку школу „Др Војислав Вучковић“. Одмах по завршетку средње школе почео је да ради као наставник музичког у истуреном одељењу у Малчи, Основне школе „Његош ( коју је и сам похађао), а упоредо је студирао на Музичкој академији у Београду на којој је дипломирао на теоретском одсеку. Педагошку каријеру је наставио у Основној школи „Чегар“ где је покренуо хор који је, кроз квалификације на градским и регионалним смотрама стизао до републичког такмичења у Шапцу где је овај хор редовно освајао највише награде. После „Чегра“ прелази у новоформирану Основну школу „Едвард Кардељ“ (данас „Свети Сава“), са чијим хором не само наставља већ и надграђује раније успехе. Овај хор је не само освајао прве награде на поменутој смотри у Шапцу, већ је као представник Србије освајао и прве награде на Савезној смотри дечјих хорова у словеначком Цељу чиме је хор „Едварда Кардеља“ практично био најбољи ансамбл тог узраста у СФРЈ. То је значило и директан „пролаз“ за наступ на тада светски престижним Југословенским хорским свечаностима у свом родном граду. Неких наредних година Слободан Дејановић је био веома активан и у организационо-програмском тиму ЈХС.
Оно што је карактеристично за Слободана Дејановића је да су хорови основних школа у којима је предавао и водио хорове (па чак и школа које су настајале из тих „матичних“ школа као што су „Родољуб Чолаковић“ и „Филип Филиповић“), и по његовом одласку одржавали највиши ниво извођења, јер је несебично преносио своја знања млађим колегама и колегиницама и припремао их за самостални рад са хорским ансамблима.
Паралелно са радом са дечјим хоровима, на позив професора Средње музичке школе у Нишу – Радојице Милосављевића, барда хорског дириговања светског ранга – заједно са Милорадом Вељковићем придружује се уметничком тиму новооснованог мешовитог хора Академског културно уметничког друштва „Вељко Влаховић“. Данас је то Хор Студентског културног центра Универзитета у Нишу. Са овим ансамблом је током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века наступао широм бивше Југославије и Европе. Дејановић је, иначе, једно време предавао и у нишкој Средњој музичкој школи, а педагошку каријеру је окончао као професор на Вишој музичкој школи у Нишу. Осим великих заслуга за то што је Ниш у то време био један од најзначајнијих хорских центара у Европи, управо су Ица, Шпаја и Дејанко (иначе, нераздвојни „трио“), значајно допринели и покретању високошколског музичког образовања у Нишу, јер је управо „Виша музичка школа“ пресудно прокрчила пут оснивању Факултета уметности у Нишу. После првопоменуте двојице, био је трећи, уједно и последњи директор Више музичке школе.
Водио је и Нишки камерни хор, чији су чланови били углавном бивши певачи Академског хора, а основао је и водио Женски хор Учитељског факултета у Врању. И са тим ансамблима је наступао широм земље и у иностранству, и такође припремио и оставио достојне наследнике на месту диригената.
Објавио је књигу „300 канона“ (Нота – Књажевац“ – јединствену збирку хорских композиција „кружног облика“, за коју је годинама прикупљао најзначајније примере из светске и домаће музичке литературе – која осим нота садржи и текстуални део о класификацији разних врста ове специфичне музичке форме, али и веома корисна упутства за извођење ових композиција које се сматрају основом хорског певања.
Иза себе је оставио супругу, двојицу синова, две унуке, унука и једног праунука, али и генерације ученика, студената и пре свега хорских певача за које је био не само вољени диригент, већ и неко ко је, увек „онако“ из „другог плана“ увек помагао највише што је могао. Једноставно – Дејанко.
Опело и сахрана су у уторак 25. октобра на Гробљу у Доњој Врежини у 14 сати.
Comments are closed.