Изложба Николе Марковића, ванредног професора на Факултету уметности у Нишу, “Дан после ноћи насиља”, у Goethe-Институту у Београду. Отварање изложбе је 13. децембра у 19:30. Изложба траје до 25. јануара 2025.
„Дан после ноћи насиља“
или
„ … 13. 04.1981 – 13. 12. 2024 … “
Омаж једној скулптури Олафа Мецела
Ова серија цртежа произашла је из рада на једном од претходних циклуса („Логика тарабе“) – као директна референца на скулптуру (инсталацију) немачког уметника Олафа Мецела (Олаф Метзел) – „13.04.1981“
Контроверзна скулптура сачињена је од „доказа насиља“ или „дванаест метара беса“, тачније, од хаотично распоређених баријера за контролу гомиле, са колицима за куповину на врху – као врстом круне. Настала је 1987, неколико година након насилних демонстрација (на истом месту) из 1981. године, поводом лажне вести о смрти Зигурда Дебуса (који се у то време налазио у затвору под оптужбом да је члан РАФ-а ) – услед штрајка глађу. У ширем контексту, она се осврће на историју прожету сукобима и представља својеврсну материјализацију конфликта, тако да не обухвата само прошлост и садашњост, већ се односи и на будућност. У међувремену је постала позната и као „Споменик немирима“.
Иако је скулптура постала култно место окупљања, она је истовремено изазвала и веома жустра негодовања, па чак и прве демонстрације против модерне уметности после Другог светског рата. Поново се говорило о „дегенерисаној уметности“ (чак је и проглашавана „гомилом смећа“), која гаји симпатије према тероризму. То је неминовно резултирало и претњама самом уметнику, који је, под притиском штампе и безбројних претећих анонимних позива, био принуђен да напусти Берлин, док је Берлински сенат наложио да се скулптура уклони. Превиђајући контекстуалне аспекте дела, многи су видели Мецела искључиво као друштвеног критичара, док је сам уметник користио фразу „живи контекст“. Ипак, после 14 година (2001) скулптура је поново постављена – овога пута на другом месту у граду, да би 2019. године, након рестаурације, дело било премештено (за сада) последњи пут.
Скулптура, такође, може да се тумачи као „обликовање свести“ које спроводе масовни медији. Сама потрошачка колица, којима је „крунисана“, могу се читати и као показатељ узрока друштвених противречности. Тај данашњи, експлоататорски облик капитализма несумњиво у себи садржи и велики потенцијал за насиље, при чему медији имају улогу да структурирају како саму свест тако и друштвене акције.
Мене је овде, пре свега, интересовало како би један такав рад функционисао у другачијем (нашем) „живом контексту“, где је радикализам последњих четрдесетак година наглашено (за)узимао супротну страну „политичког спектра“ у односу на онај у (Западној) Немачкој. Силни историјски догађаји у последњих четрдесетак година некако се још увек нису уметнички „излили“ у неких „12 метара беса“ или макар у „гомилу смећа“. Можда разлог лежи у терминалној фази насиља које живимо последњих година, тако да изостаје временска дистанца – тај „дан после“. Изгледа као да све ово време живимо у својеврсном „дану мрмота“.
Упркос невеселој слици коју пружа овај „пресек стања“, постоји нека наивна утопистичка нада да дан отварања ове изложбе може бити тај ’дан после (дуге) ноћи насиља’. Ако ништа друго, да макар покушамо да симулирамо један такав дан, иако живимо своје животе усред сукоба, у култури насиља које се негује, које је постало дозвољено – готово наша свакодневица.
Comments are closed.