Концерт пијанисте Кемала Гекића

Концерт је подржан из Фонда за културна давања СОКОЈ-а.

Вечерашњи избор из српске клавирске литературе, репрезентативан и разноврстан како у ауторском – стилском, тако и у пијанистичком смислу, отвара комад Умбра који је 1987. године на трећој години студија написала Исидора Жебељан (1967-2020) – најмлађи члан Српске академије наука и уметности и најизвођенији српски композитор на интернационалној музичкој сцени. Клавир је у њеном животу и стваралаштву имао важну улогу. У детињству је свет музике откивала управо на црно белим диркама, a касније је овај инструмент био оно што је спајало чудесни свет њене имагинације и финалне креације. Осим што је за клавиром стварала и њене су свирачке способности биле на нивоу пијанисте – виртуоза. Исидорин клавирски опус чине минијатуре из њених опера или позоришних представа, а међу неколико оригинално записаних клавирских комада је управо и Умбра, инспирисана сликама Ђорђа де Кирика, али и играма и неухватљивошћу сенки. Ова заносна и раскошна, маштовито обликована и техники сложена звучна арабеска, у слушаоцима изазива снажан емотиван доживљај, типичан за јединствену поетику ове наше уникатне уметнице.

Петар Озгијан (1932-1979), југословенски композитор, рођен у Дубровнику, дипломирао је и магистрирао композицију у класи проф. Станојла Рајичића и студирао дириговање у класи проф. Предрага Милошевића на Музичкој академији у Београду на којој је 1964. постао доцент на Катедри за композицију. Годину дана касније написао је Сонату за клавир. Ведро, петнаестоминутно остварење у четири става, које носи стилске одлике Озгијанових раних дела, блиско је неокласицизму у чијим се оквирима тих година кретала већина његових колега, тада тек свршених студената. Једноставност, прегледна фактура и форма, пулсирајући ритам и моторичност, својеврсно поигравање са традицијом и однос према савременим средствима музичког изражавања, најпре у избору хармонија, јасно упућују на блискост са типичном естетиком Сергеја Прокофјева већ у упечатљивом, енергичном и динамички богато нијансираном првом, Allegro fuoco, ставу.

Циклус 7 балканских игара Марка Тајчевића (1900-1984) је премијерно изведен пре готово једног века (1926). Дело, које има статус једног од најпопуларнијих у српској пијанистичкој заоставштини, је својевремено, у периоду између два рата, захваљујући интерпретацијама угледних интернационалних уметника, обишло концертне подијуме света и учинило да Тајчевића стручна критика уврсти у друштво истакнутих савремених стваралаца. Композицију су на свом репертоару имали Артур Рубинштајн, Игњац Фридеман, Николај Орлов и Кендал Тејлор. Велики виолиниста Јаша Хајфец је написао аранжман и 1950. године изјавио да Балканске игре “припадају врхунској класи источно европске музике, заједно са клавирском свитом из Петрушке Стравинског и Румунским играма и Шест игара у бугарском ритму (Микрокосмос) Беле Бартока, као и Esquisses de Danses и осталим Чешким играма Б. Мартинуа“. Употребом робустног ритма са помереним акцентима у метричкој слици, остината и модалних хармонија, применом сазвучја празних кварти и квинти и имитацијом звука народних инструмената Тајчевић је остварио ефектно дело коме „расно играчко, распламсали ритам и пунокрвно музичко ткиво дају елементарну снагу.“

Јединствено место у историји наше музике обезбедио је својим стваралаштвом Вук Куленовић (1946-2017). Некадашњи професор ФМУ у Београду, провео је последњих двадесет пет година живота у Америци. Непосредно пре него што је емигрирао 1992. године написао је Хиландарска звона за клавир, својеврсни опроштајни комад од домовине која више није постојала. Дело сведочи о специфичној поетици овог композитора који је (иако није припадао минималистима активним у то време у Београду) у свом стваралаштву спојио елементе америчког минимализма са онима који потичу из разних жанрова популарне музике, али и из дубоких слојева фолклорне традиције. У случају ове композиције спој је остварен на релацији репетитивни механички покрет и пентатонске мелодијске структуре, а минималистичка техника изградње звука употребљена је како би симулирао раскошну звоњаву звона са српског манастира на Светој Гори.

Јосип Славенски (1896-1955), један од најоригиналнијих композитора са ових простора, пронашао је подстицај за стварање у балканском фолклорном идиому, вешто спајајући у својим делима модерно и архаично. Он је истовремено и аутор неких од најзанимљивијих страница југословенске клавирске музике. Међу њима је и троделна свита Из Југославије, настала у периоду од 1916. до 1923, објављена за чувену издавачку кућу Шот из Мајнца 1926. Уобичајено за овог аутора, форма дела почива на диптиху “певање – играње”. У овом случају један пар чине два одвојена сегмента првог става – Узо деда (на стихове Јована Јовановића Змаја) и Шумадијка, док други формирају преостала два става – Молитва праславена и Још ни један Загорец (на стихове загорске напитнице). Фолклорне асоцијације су бројне, поменућемо тек неколико: бордун у левој руци и вођење мелодије у првом ставу асоцирају на певање уз гусле (које се помињу у Змајевој песми), стакато акорди у брзом играчком делу би се могли “читати” као свирање хармонике у шумадијском колу, испеване фразе у другом ставу дате су као подсећање на људски глас и најзад, кафанска свирка у последњем ставу дочарана је наглашеним дисонанцама и својеврсном ритмичком “разузданошћу”.

Академик, композитор, музички писац, теоретичар и педагог Дејан Деспић (1930-2024) остварио је око 250 опуса у широком распону од инструменталних и вокалних минијатура, камерних и оркестарских дела, до опере. Већ у првим стваралачким годинама (1950-52) написао је низ клавирских радова међу којима је и Ноктурно оп. 5, његово можда и најпопуларније и најизвођеније дело међу пијанистима. Опредељење овог композитора најближе је неокласицизму, по темпераменту је изразити лиричар, а велику пажњу поклањао је  садржајној и техничкој испуњености дела, која су израђена са пуно мере и укуса. Тако и Ноктурно, иако рана композиција, носи нека обележја каснијег, зрелог Деспићевог писма која се огледају у пажљивој изради свих појединости клавирске фактуре и обликовању јасне и прегледне форме (у овом случају уобичајеног тродела са живљим покретом у средини), у успелој примени пијанистичких решења којима је у потпуности оживљен карактер ноктурна, са незаобилазним реминисценцијама на Шопена. Многа клавирска дела је Деспић прерађивао за разне саставе, па тако и ово постоји и у верзијама за флауту или харфу и клавир, за две флауте (виолине) и клавир, за две флауте и харфу итд …

Један од најистакнутијих српских композитора у другој половини XX века Василије Мокрањац (1923-1984) стварао је готово искључиво инструментална дела. Међу њима посебно место припада његовом клавирском опусу, коме је (поред неколико камерних остварења) био посвећен у првом стваралачком периоду – од завршетка студија до краја педестих година. Из тог се периода посебно издвајају клавирски циклуси Етиде, Фрагменти и Шест игара за клавир који је настајао у периоду од 1950. до 1957. године. Уобичајена је подела циклуса на два дела где су прве три игре, иако контрастно постављене у погледу темпа, мирнијег карактера, хармонски и фактурно једноставније, са елементима фолклора препознатим у детаљима као што су употреба прекомерних интервала у грађењу мелодијске линије, остинантних фигура у пратњи које се понављају, непарним тактовима … Уз асоцијације на фолклор, “чују се” и одјеци импресионизма, али и музике Ерика Сатија. Сви наведени елементи се усложњавају у другом делу циклуса: мелодија постаје испрекидана, хармоније и фактура су сложеније и разноврсније, евидентно је удаљавање од постромантичарског израза, који води до визионарских решења, какво је нпр. спајања  фолклорног експресионизма и џеза у последњој игри.

Прва дипломирана композиторка у Србији, Љубица Марић (1909-2003) је својевремено изјавила да је “све научила од народне музике.” Јосип Славенски, њен некадашњи професор у Музичкој школи у Београду, свакако је подстакао то интересовање, а фолклорна традиција је потом постала једна од константни њеног стваралаштва. Из 1947. године потиче клавирски комад Бранково коло, својеврсни омаж песнику Бранку Радичевићу. Пошавши од популарне истоимене композиције за хор Јована Пачуа (према стиховима из Ђачког растанка) и његовог аранжмана за клавир, створила је дело у коме се руководила песниковом идејом (како је сама записала) о “заједничком колу блиских и сродних народа”:„Коло је играчки облик у коме држећи се за руке учесници сложно развијају наизменично ланац и круг. У мом Бранковом колу наместо вербалног позива [у коло] коришћени су музички мотиви и уобличена за клавир једна концертантна целина.” Стилизација свирања народних инструмената је дата кроз типичне “гајдашке кварте”, а после препознатљивих мотива из Пачуове композиције (који варирани прожимају цео облик) композиторка уводи и нове теме јасних звучних националних референци: Србијанка је заснована на мотиву који по својим карактеристикама упућује на гајдашки репертоар, следи полетно хрватско коло, па контрастно македонско оро у типичном променљивом метру, док је цитат песме Ој, свијетла мајска зоро јасан музички сигнал црногорског кола. Модална хармонска основа, робустне акордске структуре са додатим секундним интервалским формацијама, доприносе архаичном каракатеру дела, у коме је клавир углавном третиран перкусивно, уз повремене “бартоковске” призвуке.

КЕМАЛ ГЕКИЋ, један је од најистакнутијих пијаниста своје генерације, чије интерпретације краси оригиналност приступа, често провокативног и интригантног, храброг и врло уверљивог. Оно што га чини толико посебним јесте његов уметнички кредо, који подразумева познавање свих битних чињеница потребних за реконструкцију оригиналних идеја у делима која свира и моћ да их оживи пред публиком, пружајући, по многим мишљењима, „фасцинантне, бескомпромисне и увек нове интерпретације”.

Кемал Гекић се школовао на Академији уметности у Новом Саду, у класи професорке Јокут Михаиловић. У двадесетој години већ је био асистент у истој институцији, а три године касније завршио је и последипломске студије. Његовим учешћем на Шопеновом такмичењу 1985. године почеле су и контроверзе, подељена мишљења, што ће надаље пратити овог неконвенционалног, веома експресивног и технички перфектног уметника. Историја неразумевања појединих чланова жирија поновила се и 1988. на Монтреалском међународном музичком такмичењу, које је за Гекића било завршено после полуфинала, али су му зато његови обожаваоци доделили награду публике.

Своју каријеру гради свирајући по читавој Европи и у већем делу света. Прати га велики број обожавалаца у најразличитијим и најудаљенијим крајевима света. Један је од ретких уметника који увек на другачији начин тумачи најзахтевнија дела пијанистичке литературе. Његови снимци, на којима на истанчан и проницљив начин изводи музику Хендла, Моцарта, Шопена, Скрјабина и Листа, награђивани су у Европи, Америци и Јапану. Компакт-диск објављен за Naxos, са Листовим транскрипцијама Росинијевих композиција, освојио је Розету и награду музичког водича Penguin, док се тонски запис за  JVC са Трансценденталним етидама Франца Листа сматра најбољим у историји пијанизма.

Концерте Кемала Гекића преносе све највеће телевизијске куће. Пут од родног Сплита, преко Загреба и Новог Сада, довео га је до Сједињених Америчких Држава, где живи од 1999. године. Уз пијанистичку каријеру активан је и као стални професор на Међународном универзитету у Мајамију на Флориди и као професор на Музичкој академији Musashino у Токију. Одржава бројне мајсторске курсеве широм света.

Паралелно са вишедеценијским извођењима класичног музичког репертоара у државама

Северне и Јужне Америке, Европе и Азије, а уз велику подршку публике и критике, Гекић

се посветио специјалним пројектима – промоцији савремених композитора, извођењу целовечерњих програма посвећених сопственим делима и тематским концертима. 2016. године је у Прагу премијерно извео Концерт за клавир који је поручио од савременог америчког композитора Фредрика Кауфмана. Дело под називом Герника (инспирисано познатом сликом Пабла Пикаса, својеврсни протест безумљу рата) је потом извођено у Америци и Европи, а снимак је 2017. године био номинован за Греми награду. Након рестрикција узрокованих епидемијом Ковид-19, Гекић је почео да приређује целовечерње концерте ауторске музике у Јапану, Америци и Европи. 2024. године, амeричко удружење Франц Лист, чији је доживотни члан, посветило је део свог годишњег фестивала његовим делима. У оквиру својих ауторских вечери, током 2024. и 2025. године, извео је мелодраму Смрт Смаил Аге Ченгића коју је реализовао у сарадњи са Рамбом Амадеусом као наратором.