У понедељак, 1. јуна 2026. године, биће отворена изложба радова наставника и сарадника Факултета уметности Универзитета у Нишу под називом „Транспозиције – Места размене стилова и форми”. Изложба биће отворена у 18 часова у Универзитетској библиотеци „Никола Тесла” у Нишу и представиће различите приступе савременој уметничкој и дизајнерској пракси кроз дијалог медија, стилова и визуелних форми.
„…Редовна годишња изложба радова наставника и сарадника Департмана за ликовне уметности и Департмана за примењене уметности Факултета уметности Универзитета у Нишу, прилика је да се виде и предоче уметничке вредности које, благодарећи отворености за проток и размену идеја и искустава, негују и преко две деценије проносе протагонисти ове просветно-уметничке институције која, упркос временима превирања и немира, опстаје на трагу потврђивања виталности и одсудне улоге стваралаштва у актуелним збивањима. Укупно двадесет и троје ликовних педагога узело је учешће на овој смотри духа уметничког трагања под називом Транспозиције. Термин усвојен из латинског језика у значењу премештање или претварање у други облик/окружење/контекст, носи исконску способност прилагођавања нужну за егзистенцију и изоштрава се, у овом случају, кроз мерила и перспективу визуелних уметности. Дубока потреба да се чују и виде истраживачко-стваралачки подвизи који сублимирају сазнања прошлости, руше баријере и предрасуде, отварајући бројне слојеве тумачења.
Мирон Мутаовић задржава своју специфичну приврженост фигуративном сликарству, уз склоност према испитивању нечег што би се могло назвати новим уметничким интимизмом, ненаметљиво сублимирајући магнетну привлачност осећаја приватности који прожима људску свакодневицу. Неизбрисивим траговима прошлости урезаним у колективну свест и њиховим претрајавањем у напетости несталних времена наставља да се бави Братислав Башић, испитујући њихову метафоричну знаковитост. Феномен материјализације ониричног у пикторалности пејзажа у медијуму фотографије, фокус је рада Миљана Недељковића. Најбољи пример деконструкције форме слова и препуштања неспутаним потенцијалима пикторалне материје представља дело Зорана Илића. Катарина Ђорђевић посеже за тананом дубином свог стваралачког света, бележећи интроспективно пејзаж сопственог бића. Инсталација Јелене Китић, сачињена од две текстуалне неонске слике, упућена је отуђеном посматрачу заробљеном у парадоксу савремености и удовољавањима конзумеристичким друштвеним нормама. Снажну поруку кроз испитивање комуникационог капитала, многозначности, али и естетске самодовољности плаката доноси рад Сање Девић. Миљана Раденковић, у истом медијуму, моћ своје поруке темељи на растерећењу од наслага нарације и на могућностима језика базичне геометрије. На темељу неисцрпних симболичних ресурса геометријских тела заснован је и триптих Аните Милић, која у њиховој језгровитости изналази директност и сугестивност поруке. Са друге стране, трагањима у домену типографског плаката и ангажованошћу калиграфије остаје верна Биљана Станковић. Марта Пејчић дизајнирала је функционални ћирилични слаб-серифни фонт допадљиве визуелности и снажног стабилног изгледа. Да се задовољство корисничког искуства у дигиталним сферама значајно темељи на дизајну апликације као одсудног граничника између реалног и виртуелног, потврђује и рад Ане Митровић. Мирослав Живковић пред публику износи експресивни пејзаж наглашене хоризонталности моћних колористичких односа. Лидија Узелац истрајава на комплексном ликовном језику моћних линија и сугестивних боја, којим позива на дубља промишљања сложености људске природе. Стеван Китић реафирмише језик геометријске апстракције и редукционистичке сликовне логике на темељу уважавања њене изражајне и трансформативне моћи. Апстрактан поглед на природу, проткан снажном експресијом, предочава рад Владана Ранђеловића. Комбинованом техником, Елизабета Маторкић Бисенић, надахнута хуманистичким идеалима, ствара суптилну личну оду хероини као персонификацији пожртвованости и чуварки здравља других. Богаством изражајних могућности акватинте бави се Бојан Живић, потврђујући своје опредељење да избалансираност остварује маштовити полигон за асоцијативне везе. Јелена Трајковић Попивода фокус ставља на покрет, и својом отвореношћу да експериментом испрати свој дар, позива посматрача на препуштање. Заговорник слободе и неспутаности имагинације, Славица Драгосавац, одабравши балон — мотив многоструке симболике спрам контекста — представља се још једним у низу својих радова који отварају бројна тумачења. Феноменом трагова времена и ефемерности дуго је посвећена Јована Ђорђевић, која суштину начетости, девастације и нагризања материје посматра кроз креативну стваралачку призму настанка, регенерације и обнове. Начело дисонантности, одређено неслагањем релевантних спољашњих фактора и рецепције, Николи Марковићу отвара нови могућности критичког сагледавања у стваралачком процесу. Слободан Радојковић своје уметничке координате усмерава на сензибилно и проницљиво запажање резилијентности као способности одсудне за преживљавање у свим временима и на свим меридијанима — предочавајући је снажним симболичним мотивом разлисталог разгранатог дрвета.
Различитости изложених радова отварају дијалог између форми и сензибилитета, потврђујући изложбу као потребан простор уметничких слобода и сусрета…”
Проф. др Тијана Антонијевић
Comments are closed.