Koncert pijaniste Kemala Gekića

Koncert je podržan iz Fonda za kulturna davanja SOKOJ-a.

Večerašnji izbor iz srpske klavirske literature, reprezentativan i raznovrstan kako u autorskom – stilskom, tako i u pijanističkom smislu, otvara komad Umbra koji je 1987. godine na trećoj godini studija napisala Isidora Žebeljan (1967-2020) – najmlađi član Srpske akademije nauka i umetnosti i najizvođeniji srpski kompozitor na internacionalnoj muzičkoj sceni. Klavir je u njenom životu i stvaralaštvu imao važnu ulogu. U detinjstvu je svet muzike otkivala upravo na crno belim dirkama, a kasnije je ovaj instrument bio ono što je spajalo čudesni svet njene imaginacije i finalne kreacije. Osim što je za klavirom stvarala i njene su sviračke sposobnosti bile na nivou pijaniste – virtuoza. Isidorin klavirski opus čine minijature iz njenih opera ili pozorišnih predstava, a među nekoliko originalno zapisanih klavirskih komada je upravo i Umbra, inspirisana slikama Đorđa de Kirika, ali i igrama i neuhvatljivošću senki. Ova zanosna i raskošna, maštovito oblikovana i tehniki složena zvučna arabeska, u slušaocima izaziva snažan emotivan doživljaj, tipičan za jedinstvenu poetiku ove naše unikatne umetnice.

Petar Ozgijan (1932-1979), jugoslovenski kompozitor, rođen u Dubrovniku, diplomirao je i magistrirao kompoziciju u klasi prof. Stanojla Rajičića i studirao dirigovanje u klasi prof. Predraga Miloševića na Muzičkoj akademiji u Beogradu na kojoj je 1964. postao docent na Katedri za kompoziciju. Godinu dana kasnije napisao je Sonatu za klavir. Vedro, petnaestominutno ostvarenje u četiri stava, koje nosi stilske odlike Ozgijanovih ranih dela, blisko je neoklasicizmu u čijim se okvirima tih godina kretala većina njegovih kolega, tada tek svršenih studenata. Jednostavnost, pregledna faktura i forma, pulsirajući ritam i motoričnost, svojevrsno poigravanje sa tradicijom i odnos prema savremenim sredstvima muzičkog izražavanja, najpre u izboru harmonija, jasno upućuju na bliskost sa tipičnom estetikom Sergeja Prokofjeva već u upečatljivom, energičnom i dinamički bogato nijansiranom prvom, Allegro fuoco, stavu.

Ciklus 7 balkanskih igara Marka Tajčevića (1900-1984) je premijerno izveden pre gotovo jednog veka (1926). Delo, koje ima status jednog od najpopularnijih u srpskoj pijanističkoj zaostavštini, je svojevremeno, u periodu između dva rata, zahvaljujući interpretacijama uglednih internacionalnih umetnika, obišlo koncertne podijume sveta i učinilo da Tajčevića stručna kritika uvrsti u društvo istaknutih savremenih stvaralaca. Kompoziciju su na svom repertoaru imali Artur Rubinštajn, Ignjac Frideman, Nikolaj Orlov i Kendal Tejlor. Veliki violinista Jaša Hajfec je napisao aranžman i 1950. godine izjavio da Balkanske igre “pripadaju vrhunskoj klasi istočno evropske muzike, zajedno sa klavirskom svitom iz Petruške Stravinskog i Rumunskim igrama i Šest igara u bugarskom ritmu (Mikrokosmos) Bele Bartoka, kao i Esquisses de Danses i ostalim Češkim igrama B. Martinua“. Upotrebom robustnog ritma sa pomerenim akcentima u metričkoj slici, ostinata i modalnih harmonija, primenom sazvučja praznih kvarti i kvinti i imitacijom zvuka narodnih instrumenata Tajčević je ostvario efektno delo kome „rasno igračko, rasplamsali ritam i punokrvno muzičko tkivo daju elementarnu snagu.“

Jedinstveno mesto u istoriji naše muzike obezbedio je svojim stvaralaštvom Vuk Kulenović (1946-2017). Nekadašnji profesor FMU u Beogradu, proveo je poslednjih dvadeset pet godina života u Americi. Neposredno pre nego što je emigrirao 1992. godine napisao je Hilandarska zvona za klavir, svojevrsni oproštajni komad od domovine koja više nije postojala. Delo svedoči o specifičnoj poetici ovog kompozitora koji je (iako nije pripadao minimalistima aktivnim u to vreme u Beogradu) u svom stvaralaštvu spojio elemente američkog minimalizma sa onima koji potiču iz raznih žanrova popularne muzike, ali i iz dubokih slojeva folklorne tradicije. U slučaju ove kompozicije spoj je ostvaren na relaciji repetitivni mehanički pokret i pentatonske melodijske strukture, a minimalistička tehnika izgradnje zvuka upotrebljena je kako bi simulirao raskošnu zvonjavu zvona sa srpskog manastira na Svetoj Gori.

Josip Slavenski (1896-1955), jedan od najoriginalnijih kompozitora sa ovih prostora, pronašao je podsticaj za stvaranje u balkanskom folklornom idiomu, vešto spajajući u svojim delima moderno i arhaično. On je istovremeno i autor nekih od najzanimljivijih stranica jugoslovenske klavirske muzike. Među njima je i trodelna svita Iz Jugoslavije, nastala u periodu od 1916. do 1923, objavljena za čuvenu izdavačku kuću Šot iz Majnca 1926. Uobičajeno za ovog autora, forma dela počiva na diptihu “pevanje – igranje”. U ovom slučaju jedan par čine dva odvojena segmenta prvog stava – Uzo deda (na stihove Jovana Jovanovića Zmaja) i Šumadijka, dok drugi formiraju preostala dva stava – Molitva praslavena i Još ni jedan Zagorec (na stihove zagorske napitnice). Folklorne asocijacije su brojne, pomenućemo tek nekoliko: bordun u levoj ruci i vođenje melodije u prvom stavu asociraju na pevanje uz gusle (koje se pominju u Zmajevoj pesmi), stakato akordi u brzom igračkom delu bi se mogli “čitati” kao sviranje harmonike u šumadijskom kolu, ispevane fraze u drugom stavu date su kao podsećanje na ljudski glas i najzad, kafanska svirka u poslednjem stavu dočarana je naglašenim disonancama i svojevrsnom ritmičkom “razuzdanošću”.

Akademik, kompozitor, muzički pisac, teoretičar i pedagog Dejan Despić (1930-2024) ostvario je oko 250 opusa u širokom rasponu od instrumentalnih i vokalnih minijatura, kamernih i orkestarskih dela, do opere. Već u prvim stvaralačkim godinama (1950-52) napisao je niz klavirskih radova među kojima je i Nokturno op. 5, njegovo možda i najpopularnije i najizvođenije delo među pijanistima. Opredeljenje ovog kompozitora najbliže je neoklasicizmu, po temperamentu je izraziti liričar, a veliku pažnju poklanjao je  sadržajnoj i tehničkoj ispunjenosti dela, koja su izrađena sa puno mere i ukusa. Tako i Nokturno, iako rana kompozicija, nosi neka obeležja kasnijeg, zrelog Despićevog pisma koja se ogledaju u pažljivoj izradi svih pojedinosti klavirske fakture i oblikovanju jasne i pregledne forme (u ovom slučaju uobičajenog trodela sa življim pokretom u sredini), u uspeloj primeni pijanističkih rešenja kojima je u potpunosti oživljen karakter nokturna, sa nezaobilaznim reminiscencijama na Šopena. Mnoga klavirska dela je Despić prerađivao za razne sastave, pa tako i ovo postoji i u verzijama za flautu ili harfu i klavir, za dve flaute (violine) i klavir, za dve flaute i harfu itd …

Jedan od najistaknutijih srpskih kompozitora u drugoj polovini XX veka Vasilije Mokranjac (1923-1984) stvarao je gotovo isključivo instrumentalna dela. Među njima posebno mesto pripada njegovom klavirskom opusu, kome je (pored nekoliko kamernih ostvarenja) bio posvećen u prvom stvaralačkom periodu – od završetka studija do kraja pedestih godina. Iz tog se perioda posebno izdvajaju klavirski ciklusi Etide, Fragmenti i Šest igara za klavir koji je nastajao u periodu od 1950. do 1957. godine. Uobičajena je podela ciklusa na dva dela gde su prve tri igre, iako kontrastno postavljene u pogledu tempa, mirnijeg karaktera, harmonski i fakturno jednostavnije, sa elementima folklora prepoznatim u detaljima kao što su upotreba prekomernih intervala u građenju melodijske linije, ostinantnih figura u pratnji koje se ponavljaju, neparnim taktovima … Uz asocijacije na folklor, “čuju se” i odjeci impresionizma, ali i muzike Erika Satija. Svi navedeni elementi se usložnjavaju u drugom delu ciklusa: melodija postaje isprekidana, harmonije i faktura su složenije i raznovrsnije, evidentno je udaljavanje od postromantičarskog izraza, koji vodi do vizionarskih rešenja, kakvo je npr. spajanja  folklornog ekspresionizma i džeza u poslednjoj igri.

Prva diplomirana kompozitorka u Srbiji, Ljubica Marić (1909-2003) je svojevremeno izjavila da je “sve naučila od narodne muzike.” Josip Slavenski, njen nekadašnji profesor u Muzičkoj školi u Beogradu, svakako je podstakao to interesovanje, a folklorna tradicija je potom postala jedna od konstantni njenog stvaralaštva. Iz 1947. godine potiče klavirski komad Brankovo kolo, svojevrsni omaž pesniku Branku Radičeviću. Pošavši od popularne istoimene kompozicije za hor Jovana Pačua (prema stihovima iz Đačkog rastanka) i njegovog aranžmana za klavir, stvorila je delo u kome se rukovodila pesnikovom idejom (kako je sama zapisala) o “zajedničkom kolu bliskih i srodnih naroda”:„Kolo je igrački oblik u kome držeći se za ruke učesnici složno razvijaju naizmenično lanac i krug. U mom Brankovom kolu namesto verbalnog poziva [u kolo] korišćeni su muzički motivi i uobličena za klavir jedna koncertantna celina.” Stilizacija sviranja narodnih instrumenata je data kroz tipične “gajdaške kvarte”, a posle prepoznatljivih motiva iz Pačuove kompozicije (koji varirani prožimaju ceo oblik) kompozitorka uvodi i nove teme jasnih zvučnih nacionalnih referenci: Srbijanka je zasnovana na motivu koji po svojim karakteristikama upućuje na gajdaški repertoar, sledi poletno hrvatsko kolo, pa kontrastno makedonsko oro u tipičnom promenljivom metru, dok je citat pesme Oj, svijetla majska zoro jasan muzički signal crnogorskog kola. Modalna harmonska osnova, robustne akordske strukture sa dodatim sekundnim intervalskim formacijama, doprinose arhaičnom karakateru dela, u kome je klavir uglavnom tretiran perkusivno, uz povremene “bartokovske” prizvuke.

KEMAL GEKIĆ, jedan je od najistaknutijih pijanista svoje generacije, čije interpretacije krasi originalnost pristupa, često provokativnog i intrigantnog, hrabrog i vrlo uverljivog. Ono što ga čini toliko posebnim jeste njegov umetnički kredo, koji podrazumeva poznavanje svih bitnih činjenica potrebnih za rekonstrukciju originalnih ideja u delima koja svira i moć da ih oživi pred publikom, pružajući, po mnogim mišljenjima, „fascinantne, beskompromisne i uvek nove interpretacije”.

Kemal Gekić se školovao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesorke Jokut Mihailović. U dvadesetoj godini već je bio asistent u istoj instituciji, a tri godine kasnije završio je i poslediplomske studije. Njegovim učešćem na Šopenovom takmičenju 1985. godine počele su i kontroverze, podeljena mišljenja, što će nadalje pratiti ovog nekonvencionalnog, veoma ekspresivnog i tehnički perfektnog umetnika. Istorija nerazumevanja pojedinih članova žirija ponovila se i 1988. na Montrealskom međunarodnom muzičkom takmičenju, koje je za Gekića bilo završeno posle polufinala, ali su mu zato njegovi obožavaoci dodelili nagradu publike.

Svoju karijeru gradi svirajući po čitavoj Evropi i u većem delu sveta. Prati ga veliki broj obožavalaca u najrazličitijim i najudaljenijim krajevima sveta. Jedan je od retkih umetnika koji uvek na drugačiji način tumači najzahtevnija dela pijanističke literature. Njegovi snimci, na kojima na istančan i pronicljiv način izvodi muziku Hendla, Mocarta, Šopena, Skrjabina i Lista, nagrađivani su u Evropi, Americi i Japanu. Kompakt-disk objavljen za Naxos, sa Listovim transkripcijama Rosinijevih kompozicija, osvojio je Rozetu i nagradu muzičkog vodiča Penguin, dok se tonski zapis za  JVC sa Transcendentalnim etidama Franca Lista smatra najboljim u istoriji pijanizma.

Koncerte Kemala Gekića prenose sve najveće televizijske kuće. Put od rodnog Splita, preko Zagreba i Novog Sada, doveo ga je do Sjedinjenih Američkih Država, gde živi od 1999. godine. Uz pijanističku karijeru aktivan je i kao stalni profesor na Međunarodnom univerzitetu u Majamiju na Floridi i kao profesor na Muzičkoj akademiji Musashino u Tokiju. Održava brojne majstorske kurseve širom sveta.

Paralelno sa višedecenijskim izvođenjima klasičnog muzičkog repertoara u državama

Severne i Južne Amerike, Evrope i Azije, a uz veliku podršku publike i kritike, Gekić

se posvetio specijalnim projektima – promociji savremenih kompozitora, izvođenju celovečernjih programa posvećenih sopstvenim delima i tematskim koncertima. 2016. godine je u Pragu premijerno izveo Koncert za klavir koji je poručio od savremenog američkog kompozitora Fredrika Kaufmana. Delo pod nazivom Gernika (inspirisano poznatom slikom Pabla Pikasa, svojevrsni protest bezumlju rata) je potom izvođeno u Americi i Evropi, a snimak je 2017. godine bio nominovan za Gremi nagradu. Nakon restrikcija uzrokovanih epidemijom Kovid-19, Gekić je počeo da priređuje celovečernje koncerte autorske muzike u Japanu, Americi i Evropi. 2024. godine, američko udruženje Franc List, čiji je doživotni član, posvetilo je deo svog godišnjeg festivala njegovim delima. U okviru svojih autorskih večeri, tokom 2024. i 2025. godine, izveo je melodramu Smrt Smail Age Čengića koju je realizovao u saradnji sa Rambom Amadeusom kao naratorom.